Pred nama je izuzetan primerak nameštaja – visoko ogledalo sa žardinjerom u donjem delu, izrađeno od razrađeno rezbarenog i bogato pozlaćenog drveta u izrazitom neorokoko stilu, koji je bio jedan od oživljenih stilova prošlosti tokom druge polovine 19. veka. Dizajn ogledala, njegova forma i dekoracija inspirisani su stilom rokoko koji je bio aktuelan u 18. veku i koji je opet ušao u modu u drugoj polovini 19. veka, kao jedan od glavnih izvora inspiracije za dizajnere i zanatlije iz tog perioda.
Dimenzije ogledala: visina ogledala: 270 cm, širina ogledala: 110 cm, visina žardinjere: 35 cm, širina žardinjere: 115 cm. Materijal: rezbareno i pozlaćeno drvo. Period: druga polovina 19. veka.
Vertikalno izduženo vitko ogledalo ima bočne strane koje su oblikovane u vidu mnogobrojnih blago izvijenih, tankih listova koji u bogatom mnoštvu zauzimaju donje dve trećine bočnih strana. Iznad ovih flojažnih kompozicija nalaze se folijažne volute koje se transformišu u bogato nabrane draperije koje obavijaju donji deo tela dve ženske figure – karijatide koje izviru iz voluta. Ove ženske figure su inspirisane klasičnom antičkom umetnošću, imaju obnažen torzo, a jednom podignutom rukom, savijenom u laktu, kao da pridržavaju gornji deo ogledala. Gornji deo ogledala oblikovan je u vidu velikog kartuša (uokvireno polje) sa okvirom koji čine folijažne volute u obliku slova „S“ i slova „C“ postavljene tako da formiraju veoma dinamičnu kompoziciju. Vrh ogledala je asimetrično modelovan, što je jedna od glavnih osobenosti stila rokoko. Vrh se sastoji od folijažnih „C“ voluta u kombinaciji sa tipičnim rokoko motivom školjke i sa motivom razlistale grančice sa ružom. Unutar kartuša na gornjem delu ogledala nalazi se slika izvedena tehnikom ulje na panelu.
Na slici je prikazana devojka obnaženih grudi, tela delimično obavijenog belom i crvenom draperijom. Devojka je opružena na oblaku i u jednoj ruci drži muzički instrument liru. I dok se lira u antičkoj grčkoj mitologiji pre svega vezuje za boga Apolona, ona može biti i atribut pojedinih muza, kao što je na primer muza muzike i lirske poezije Euterpa ili muza ljubavne poezije i mimikrije Erato. Na samom ogledalu, i to na njegovom gornjem delu, nalaze se po dva užeta sa cvećem i lišćem,koja su takođe izvedena rezbarenjem i pozlaćivanjem drveta. Ova užad u polu- kružnom pokretu padaju preko površine ogledala, dok ih jednom rukom pridržavaju dve karijatide sa bočnih strana ogledala.
Donji deo ovog fascinantno raskošnog komada nameštaja čini žardinjera, odnosno okvir predviđen za žardinjeru. Njegovi uglovi i ivice formirani su od folijažnih voluta. Centralni deo je lučno zasvođen i tu se nalazi kartuš koji okružuju tri folijažne volute u obliku slova „C“. Oko voluta nalaze se tipični rokoko motivi školjoki. Iznad kartuša nalazi se razrađena ornamentalna kompozicija koju čine folijažne volute i školjke, sa jednom asimetričnom školjkom na vrhu. Pored centralnog kartuša, sa leve i desne strane nalazi se rešetkasta dekoracija formirana od perforiranih rombova, inspirisana reštekama u baštenskim vencima. Žardinjera ima četiri niske stope u obliku zavijutaka koje se nadovezuju na rezbarenu dekorativnu kompoziciju čitavog donjeg dela predmeta.
Pozlata na rezbareneim elementima ogledala i žardinjere izuzetno je visokog kvaliteta i izvedena je listićima od pravog zlata. Zlato poseduje topao sjaj svojstven nijansi poznatoj kao „staro zlato“.
Visoko ogledalo u kombinaciji sa žardinjerom jeste tip ogledala koje je bilo najreprezentativniji komad nameštaja u okviru građanskog enterijera. Zato se najčešće postavljalo u antre, kod ulaza, sa namerom da se već prilikom ulaska u dom ostavi upečatljiv prvi utisak, i da se istakne status i bogatstvo domaćina. Ovo ogledalo je svakako na savršen način odgovaralo toj reprezentativnoj ulozi koja mu je bila dodeljena. Veoma slični primerci mogli su se zateći u domovima pojedinih imućnih porodica u Novom Sadu i Beogradu, ali i u drugim gradovima u našem okruženju, posebno na primorju, kao na primer u Dubrovniku ili u Kotoru, gde se, poznato je, najluksuzniji nameštaj poručivao u Italiji.
Neorokoko 19. veka bio je svojevrsni internacionalni stil, sa nedostatkom osobenih regionalnih karakteristika. Stoga je ovo izuzetno ogledalo, izvedeno na najvišem mogućem nivou zantaskog umeća, teško pripisati određenom gradu ili regiji. Izvesno je da je ono nastalo u nekom od evropskih centara, u nekoj od zemalja iz okruženja Vojvodine, i to u radionici koja je angažovala visoko profesionalne umetničke stolare, rezbare i pozlatare.
Druga polovina 19. veka bila je period kada je u Evropi oživljavanje stilova prošlosti bilo u punom zamahu, dostigavši vrhunac pred kraj veka. Ovaj trend je diktirala imućna buržoazija koja je u svojim enterijerima želela sjaj, luksuz, raskoš i komfor. Idealan stil za ispunjenje ovih zahteva bio je rokoko, koji spada među najomiljenije oživljene stilove, tako da u 19. veku postaje aktuelna varijanta ovog stila poznata kao neorokoko. Kitnjast i ženstven neorokoko stil preporučivao se za uređenje malih salona za primanje i spavaćih soba, ali i za izradu posebno raskošnih komada nameštaja koji su ulepšavali i druge odaje u domu. Takav je i slučaj sa ovim ogledalom sa žardinjerom koje se verovatno nalazilo u antreu doma neke bogate porodice koja je revnosno pratila modne trendove uređenja enterijera.
Autor: Melisa Niketić Dipl. Akademija za umetnost i restauraciju “Palazzo Spinelli”, Firenca, Italija, Odsek: Restauracija nameštaja i Procena antikviteta
